In Memoriam – Аца Завишин

In Memoriam – Аца Завишин

2.1.1935. – 25.7.2018.

Аца Завишин је рођен у Кикинди, од оца Саве, берберина, и мајке Даринке, домаћице. Једва пунолетан или боље речено одмах након завршетка средње учитељске школе, је започео радни стаж као учитељ у Иђошу и Накову.

После 3 година рада је уписао и завршио педагагошку академију у Зрењанину, одсек физичка култура. Радио је кратко време у кикиндским основним школама, након чега је нашао запослење у кикиндској машинско-техничкој школи у којој је радио дуги низ година као наставник фискултуре.

За разлику од свих осталих колега из северног и средњег Баната те генерације, он је изузетном упорношћу успео да уз рад заврши факултет физичке културе у Београду, тадашњи ДИФ. Интересантно је имати на уму да је тада већ био ожењен и имао два сина, као и да је у том периоду сазидао кућу бринући и о свом слепом и парализованом оцу. Након дипломирања је наставио да ради у истом колективу као професор, увек поштован и уважаван и од колега и од ђака. У истом маниру је провео и последње године стажа у СИЗ-у за физичку културу Кикинде.

Врстан спортиста и спортски радник, цењени фудбалски голман, одбојкаш, одбојкашки тренер и судија, чак у низу година и паралелно на више поља. Као тренер кикиндског ОК “Раднички ЛЖТК” је остварио и врхунац каријере када је за само три сезоне овај клуб довео од трећелигаша до борбе за брх 1. лиге и до финалног тромеча Купа СФРЈ са “Партизаном” и “Младост-Монтером” за прво место и улазак у Европу. Горак укус краја ове одисеје га је навео на одлуку да престане са радом у првом тиму.

Зато је садашњој одбојкашкој јавности познатији као тренер пионирских и јуниорских селекција у Кикинди и Војводини. Из тих селекција су касније нарасли многи прволигашки играчи и врхунски тренери, репрезентативци, који су деведесетих година прошлог века започели поход ка врху светске одбојке. За овај рад, којем се несебично предавао дуже од три деценије, Одбојкашки Савез Војводине га је 2005. године почаствовао плакетом за животно дело. Тада је ово признање уручивано први пут и додељено је и његовим великим пријатељима и дугогодишњим сарадницима Илић Срђану (Сремски Карловци) и Аурелијан Луки (Вршац).

Био је цењен, поуздан и непристрасан у тадашњој белој униформи. Достигао је ранг Интернационалног одбојкашког судије и судио утакмице Прве лиге и Европског првенства.

Иако је одбојком “заразио” и Кикинду и Војводину, на питање о пореклу његове љубави према том спорту је одговарао да не воли само одбојку, него све спортове, да воли борбу и такмичење. Овакав одговор одлично описује његов карактер, његов став према спорту и према животу уопште.

На жалост, овом упорном, поштеном и часном борцу је већ и раније здравље било озбиљно нарушено и свој последњи меч је изгубио јула 2018. године.

 

Поделите садржај ...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

four × five =